Живот на селу одувек је био тежак, а нарочито после Другог светског рата након великих разарања које је наша земља претрпела. Егзистенцијални услови су били веома лоши, механизација практично није ни постојала, а услед великих људских губитака током рата приметан је био озбиљан недостатак мушке радне снаге. Како би преживели наступајуће тешке периоде, људи су претежно почели да се баве ратарством, пре свега како би успели у периоду немаштине и свеопште кризе да прехране своје породице. Земља се обрађивала искључиво ручно и уз помоћ волова или коња, без икаквих хемијских средстава и вештачког ђубрива, па су услед тога и приноси били веома ниски.
У потрази за бољим животом, незадовољни оваквим условима, браћа Предраг и Ратко Богосављевић 1963. године посао проналазе у воћарским плантажама Болеч, највећим и најразвијенијим пољопривредним предузећем на просторима тадашње Југославије. Својим трудом и вредним радом врло брзо су се истакли, па су као такви кроз стручна усавршавања стицали пре свега образовање, константно проширивајући своје знање о воћарству и виноградарству, као и велико искуство бављења воћарством. Као изузетног појединца у свом колективу, старијег брата Предрага шаљу на дошколовавање у Крушевац, у предузеће 14. октобар, на обуку за рад и одржавање тешких машина и багера.
Након што су стекли преко потребно образовање и искуство, као и услед нешто повољнијих економских прилика у земљи која се након опоравка од већ поменутог рата налазила у периоду напретка, браћа Предраг и Ратко одлучују да и сами почну да се баве воћарством и виноградарством. Године 1966. преорјентисали су се са ратарства на производњу воћа. Најпре су почели са узгојем сорти јагода (маде муто, зенга зенгана, зенга гигана, хуми гранд) на око 2 хектара обрадиве површине колико су тада поседовали, а како су механизација, хемијска средства и вештачка ђубрива постала доступна, успели су да постигну велике приносе за то време, преко 10.000 килограма по хектару. Велике приносе пратила је и солидна цена, па самим тим и повећање животног стандарда, што је допринело томе да се већ наредне године одлуче за куповину трактора, који је био међу првима у околини.
Током година, проширили су производњу, па су се након јагода у нашим воћњацима нашле и сорте брескви (редхевен, крестхевен, маја, весна и друге …). Недуго након тога подигнути су и први виногради, најпре са густом садњом, а касније и модерни виногради, који као такви и данас постоје. Како се у то време и већина других домаћинстава преорјентисала на производњу воћарских култура што је довело до дефицита радне снаге, као и услед недостатка времена, године 1979. Предграг и Ратко одлучују да као примарно воће засаде јабуке. Убрзо су у воћњацима породице Богосављевић почели да ничу редови разних сорти јабука, као што су ајдаред, јонаголд, мелроз, грени смит и друге, по угледу на оне које су се тада гајиле на воћарским плантажама Болеч.
Производњу јабука одликовао је изузетан квалитет, признат како међу осталим произвођачима, тако и међу стручњацима који су често долазили у наше засаде и користили их као пример другима. Међутим, како је квалитет пратила цена која није била одговарајућа, били смо приморани да своје производе пласирамо на мало. Као решење наметнуле су се градске пијаце, које су биле све више посећиване и све боље снабдевене. Од 1983. године и ми смо као Пољопривредно газдинство Богосављевић своју робу почели да пласирамо на пијаци Скадарлија и то чинимо све до данас. Временом услед популаризације и других воћарских култура, пре свега кајсија, у воћњацима нашег газдинства ницале су поред већ постојећих и остале воћарске културе у складу са захтевима тржишта и нашим могућностима. Пратећи иновације и уз константно улагање у производњу, водећи рачуна о потребама и жељама купаца, Пољопривредно газдинство Богосављевић успело је да израсте у један јак воћарски бренд који настоји да постоји и развија се и у будућем периоду.